Polarizacija je preslaba reč za ono što se dešava u SAD. Ovi ljudi ne pričaju istim jezikom, iako ga svi nazivaju isto. Ova zemlja je presečena izolovanim zidom kroz koji ne prolaze zvukovi, te se ljudi sa obe strane uopšte ne čuju.

Video sam mnogo podela tokom svog odrastanja na Balkanu, video sam i mržnju, ali ovoliku podelu nisam video. Juče je 45. predsednik govorio na svojoj inauguraciji, i bilo je fantastično pratiti reakcije obe strane „zida“. Dok je jednu stranu fascinirao svojim poentama, druga je bila uznemirena i uplašena. Kao da su slušali dva čoveka i dva govora. O govoru ću malo kasnije.

Ono što me je još više iznenadilo su rezultati istraživanja koje nam je preneo jedan od sagovornika ovde. U pitanju je istraživanje (Pew Research Center) o percepciji prema podržavaocu suprotne partije (demokrata ili republikanaca). Dva standardna pitanja, o tome da li ste protiv da vam se sin/ćerka venčaju sa podržavaocem druge partije, i da li biste bili protiv da vam komšija bude podržavalac druge partije, su izašla sa rezultatima od po blizu 50% potvrdnih odgovora. Dakle pola (!) ispitanika koji su imali ovako izraženu segregativnu tendenciju. Ovo nikad nisam mogao da očekujem, čak i od demokratski nerazvijenih zemalja. Nezamislivo mi je da u Srbiji budu ovakvi rezultati.

Znam za mnoga istraživanja vezana za etničku i religioznu pripadnost sa istim pitanjima po Balkanu, i te brojke su obično visoke, i to je očekivano, iako naravno ekstremno negativno i čak opasno. Ali nisam verovao da pitanje simpatija prema jednoj ili drugoj partiji može ovako deliti društvo i stvarati toliko negativnih reakcija. Čitao sam članak jednog profesora (iz Kalifornije čini mi se), koji se kroz taj tekst „out-ovao“, tj. priznao je da je glasao za Trampa, na dan njegove inauguracije.

„Out-ovanje“ je izraz koji se koristi za javno priznavanje svoje seksualnosti, obično homoseksualnosti. Međutim, ovaj profesor je i „out-ovani“ gej. I upravo to je zanimljivost ovog članka. Naime, on poredi svoja dva „out-ovanja“ kao identične situacije. Tek na svoj 50. rođendan je priznao svoju homoseksualnost, jer nije mogao da podnese pritisak društva da to uradi ranije. Isti osećaj je imao sve do dana inauguracije – njegovi prijatelji i kolege su ga ponekad prozivali da prizna da je glasao za Trampa, čuvši njegove stavove, ali on do skoro to nije smeo da uradi. Pritisak društva je bio preveliki. Nisam verovao da će SAD doći do ovog trenutka, gde se političke odluke i smatranja blasfemizuju, i da će postati društvo u kojem pojedinci ne žele druge pojedince u svojoj blizini i porodici zbog njihovih političkih stavova.

Photo: Dušan Lj Milenković

Govor Donalda Trampa apsolutno ništa nije uradio da ublaži ovu situaciju, da smanji ovaj zid. Zid jeste jedan od simbola njegove kampanje i izbora, ali ovaj zid niti je napravio, niti je sam u njegovom održavanju. Suprotno od potrebnog, i za razliku od njegovog govora nakon pobede 08. novembra 2016. godine, kada je govorio pomirujuće i kada se obraćao svim Amerikancima za koga god da su glasali, ovaj govor je bio usmeren isključivo na njegove glasače. Ne bih na ovom mestu ulazio u demografiju njegovih glasača, što je tako snažno isticana činjenica, već bih samo da naglasim da američka javnost ima jasnu ideju kada govori da se obraćao „samo jednoj grupi“. Elem, za ovaj tekst je važno da se nije obraćao svim građanima, da njegov inauguracioni govor nije pratio većinu inauguracionih govora bivših predsednika koji su imali crte nacionalnog pomirenja i zajedničkog rada na politikama koje je kandidat promovisao.

Govor je počeo obraćajući se amerikancima i svetu, kao da je izabran i za predsednika sveta. Međutim, ovaj motiv inspirisan Kenedijevim govorom sa inauguracije (Tramp je ranije govorio da traži inspiraciju u govorima Kenedija i Regana) je završio samo kao retorički ukras, jer je govor skoro u potpunosti bio usmeren na probleme unutar SAD. „Mračan“ je pridev koji koriste ovde u Vašingtonu.

Ja bih rekao da je govor bio potresan. Zaista, ovako sam zamišljao govor čoveka koji preuzima vođstvo posle rata, građanskog rata ili velike prirodne katastrofe. Kao da priča o razrušenoj zemlji koju će on (i narod!) ponovo izgraditi. „Make America Great Again“ ne mora da implicira da se radi o razrušenoj zemlji, barem ja to tako nisam shvatao. Međutim, on se potrudio da status quo bude slika jedne opustošene, opljačkane i ponižene zemlje. Neverovatno. I za to je našao krivca. Establišment.

Priča o Trampu i establišmentu je previše puta ispričana. Svoj doprinos sam dao u prethodnom tekstu, i tamo sam nagovestio ono što je on potvrdio u svom govoru – iako su postojali glasovi da je on upravo nominovao ceo establišment za svoje saradnike i da je i sam deo establišmenta, on i dalje verbalno nemilosrdno ratuje sa istim. Prvo, želim da naglasim da nije bilo fer što je posle srdačne zahvalnosti Baraku Obami i njegovoj supruzi na saradnji tokom tranzicije, u sledećoj rečenici naglasio da ovo nije transfer moći od „jedne administracije ka drugoj“ već transfer moći iz Vašingtona u ruke naroda. Time je nepotrebno jednu zahvalnost pretvorio u presudu.

Dakle Tramp je, u stilu najboljih populista, usmerio svoje otrovne strele ka establišmentu, koji je stavio nasuprot naroda i sebe. Ova slika je karikatura. On, koji se zaklinje na vernost Ustavu SAD, okružen establišmentom, legitimisan od strane tog establišmenta, učestvujući u svim ceremonijama tog establišmenta, visoko i daleko iznad naroda, stavlja sebe na stranu naroda ponižavajući taj isti establišment. „Nema više praznih reči, samo akcija“ govori o ljudima koji sede oko njega, i svim prethodnicima koje je pozdravio na početku govora. On u svom govoru nijednom ne pominje Republikance, svoju partiju. Nijednom ne pominje Kongres. On poništava političare. On je autsajder, biznismen, koji je došao da sruši strukturu establišmenta u ime naroda čiji se glas konačno čuje. Njegova vlast je u stvari vlast naroda. Ovakvo posezanje za podrškom naroda pod parolom „vlast narodu“ je poznato u istoriji, i ako izbegnemo 20. vek, možemo naći kod mnogih apsolutista i srednjovekovnih vladara, koji su tako rešavali probleme pobunjene elite.

Trampov govor se nimalo nije dotakao američke mitologije, što je uobičajeni kolorit inauguracionih govora američkih predsednika. Nema očeva osnivača, nema osnivačkih ideja, nema veličanja ustava. Nijednom nije pomenuo reči sloboda, pravda, mir, jednakost. Nijednom. Ono što jeste isticao jeste zaštita (bezbednost). I prvi put u istoriji inauguracionih govora američkih predsednika, pomenuo je solidarnost.

Iznenađujuće za tok govora, u jednoj rečenici o američkoj vojsci je probao da ublaži retoriku podsećajući da i beli i crni i braon krvare istu crvenu krv.

Na kraju, želeo bih da izdvojim ono što mi se svidelo u njegovom govoru. Naime, rekao je da je pravo svakog naroda da svoje interese stavi na prvo mesto, i da SAD ne žele da nameću svoj način života bilo kome već da će radije da budu primer. Mislim da bi svet mogao biti bolji ukoliko bi ova administracija počela da realizuje ove reči.

Dan inauguracije je prošao potpuno očekivano, i u skladu sa najavama. Svi rituali su ispoštovani, broj ljudi je bio radikalno manji nego na Obaminim inauguracijama (što sam najavio u prethodnom tekstu), padala je kiša, bilo je sporadičnih protesta, i to bi bilo to. Na inauguraciju smo išli sa ljudima iz Stejt Departmenta, i rekli su nam da je za Obaminu inauguraciju u šest ujutru ostalo mesta samo kod vašingtonskog spomenika, što je najdalja tačka ograđenih mesta za posmatranje inauguracije. Mi smo prilazili inauguraciji oko 10.30, oko spomenika nije bilo nikoga, i u sledećih nekoliko sektora je bilo ekstremno malo ljudi. Dakle slike koje su se našle na internetu odlično prikazuju neposećenost.

Ljudi su danima pričali kako će, simbolično, pasti kiša. Pričam o onima koji su protiv Trampa, naravno. I pored svih najava, kiše nije bilo, sve do trenutka njegovog govora. Neverovatno, pogledao sam u sat, tačno u 11.59 počinje kiša. Nakon Trampovog govora, nastavile su se religiozne manifestacije govorima različitih verskih propovednika (tokom cele svečanosti su držali govore, pre i posle zakletve, zaista neverovatna količina religioznih manifestacija), i u prvom govoru je jedan od njih počeo govor rekavši kako je ova kiša božji znak, kako, jelte, bog pozdravlja dolazak Trampa na vlast. Za mene, još jedan neverovatan momenat.

Protesti su bili daleko od zone svečanosti, ali ih je bilo dosta. Eskalirali su u nekoliko navrata, ali čini se da su izveštavani mnogo ekspresivnije nego što je bilo razloga. Jedan evropski diplomata, koji je sa mnom na programu, je zanimljivo primetio kako su ovakvi protesti svakodnevni kolorit prosečnog grada u Francuskoj.

Emocija nije bilo previše. Ja sam bio okružen trampistima, ali čak ni njegov govor nije izazvao velike reakcije, što je i očekivano s obzirom da mu je govor bio lošeg kvaliteta, iako populistički. Navijali su svaki put kada bi se on pojavio na ekranu, Klintonove su zviždali svaki put kada bi bili u kadru, i jednom je Sanders, kada se pojavio na ekranima, dobio veliki aplauz.

Na kraju, izdvojio bih izjavu glavnog stratega Bele kuće i jednog od najbližih saradnika Donalda Trampa, Stefana Benona, koji je radio sa njim na govoru. On je jasno naglasio da je govor bio populistički, dodajući i da je „džeksonovski“. Da ne ulazim u genezu oslanjanja na „džeksonizam“ i odnos sa „Alt-Right“ pokretom, ovako eksplicitno nazivanje govora populističkim od strane njegovih kreatora je znak da oni na to gledaju pozitivno. Nisam sreo takve poglede do sada. Evo i citata iz Vašington posta:

“It was an unvarnished declaration of the basic principles of his populist and kind of nationalist movement. It was given, I think, in a very powerful way. I don’t think we’ve had a speech like that since Andrew Jackson came to the White House”

 
SHARE
Previous articleTrump ante portas
Next articlePopulizam 2.0 – The Age of Trump
Dušan Milenković
Dušan Lj Milenković je jedan od osnivača Regionalnog seminara politikologa, kao i Centra za društveni dijalog i regionalne inicijative. Završio je Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu, a sfera interesovanja su mu politički sistemi, odnosi tri grane vlasti, položaj parlamenata u načelno demokratskim zemljama, kao i demokratski kapacitet međunarodnih organizacija. Skoro 10 godina je aktivan u okviru projekata civilnog sektora, i ima više od 5 godina iskustva u radu za međunarodne organizacije kao što su Nacionalni demokratski institut za međunarodne poslove iz SAD i Vestminsterska fondacija za demokratiju iz Velike Britanije. Bavi se pisanjem, izdao je jednu zbirku priča 2009. godine, i aktivno objavljuje priče i političko-društvena smatranja na svom blogu.