22/10/2017

Procedura impičmenta

Istorija impičmenta

Procedura impičmenta

Član II, stav 4, ustava Sjedinjenih Američkih Država glasi: “Predsednik, potpredsednik i svi civilni službenici Sjedinjenih država, će biti odstranjeni sa svojih funkcija nakon Impičmenta i osude za: izdaju, korupciju ili druge visoke zločine i prekršaje.”

Do sada, u istoriji SAD tri procesa Impičmenta su se vodila: 1868. protiv predsednika Endruja Džonsona (Andrew Johnson), zbog toga što je smenio Sekretara Rata Edvin Stanton-a (Edwin Stanton), čime je prekršio Akt o mandatima službenika; 1974. protiv predsednika  Ričarda Niksona (Richard Nixon) zbog zataškavanja afere Watergate (106 godina nakon Johnson-a); 1998-99 protiv predsednika Bila Klintona zbog skrivanja vanbračne afere (24 godine nakon Nikson-a).

Savremena procedura impičmenta

  • Impičment rezolucije, koje kreiraju članovi Predstavničkog doma, predaju se Pravosudnom komitetu , koji odlučuje da li rezolucija i njene optužbe na račun predsednika, zavređuju prosleđivanje Predstavničkom domu u celosti, na glasanje o pokretanju formalne istrage, povodom impičmenta
  • Oba doma glasaju, za ili protiv, impičment istrage. Neophodna je samo prosta većina, kako bi se procedura pokrenula
  • Ako je istraga odobrena, Pravosudni komitet sprovodi istragu da utvrdi (slično kao porota) da li postoji dovoljno dokaza koji bi opravdali primenu članova impičmenta protiv predsjednika. Komitet zatim donosi Nacrt članova impičmenta, koji se odnose na optužbe koje potkrepljuju dokazi. Komitet glasa o svakom članu impičmenta ponaosob, kako bi utvrdio da li treba da se proslede (svaki član ponaosob) Predstavničkom domu na glasanje.
  • Ako Pravosudni komitet prosledi jedan ili više članova impičmenta, celi Predstavnički dom glasa o tome da li član (ovi) impičmenta zavređuju suđenje pred Senatom, prostom većinom glasova
  • Ako Predstavnički dom odobri barem jedan od članova Impičmenta, predsednik je tehnički impičovan (opozvan) i celi proces stupa u nadležnost Senata. Predstavnički dom onda imenuje članove Kongresa da deluju kao tužioci.
  • Suđenje predsedniku odvija se u Senatu. Nad samim procesom predsedava Vrhovni sudija Ustavnog suda SAD. Predsednik ima pravo na branioca po svom izboru. Može da prisustvuje lično ili da prepusti svoju odbranu advokatima.
  • Senat može da sprovodi suđenje ili da delegira ovlađćenje posebnom komitetu, koji će sve dokaze prenositi Senatu u celosti.
  • Sam proces se sprovodi sično regularnom sudskom postupku, sa ispitivanjem i unakrsnim ispitivanjem svedoka. U toku ispitivanja, senatori postavljaju pitanja u pismenoj formi vrhovnom sudiji.

Nakon što sasluša sve dokaze i završne reči, Senat raspravlja iza zatvorenih vrata, zatim glasa na javnoj sednici da li da osudi ili da oslobodi predsednika. Kako bi se predsednik osudio neophodna je dvotrećinska većina, odnosno 67 senatora. Ako se ovo desi, predsednika odstranjuju sa funkcije i nasleđuje ga potpredsednik. Odluka Senata je konačna i ne postoji pravo na žalbu.

Andrew Johnson

Procedura impičmenta

O predsedniku Endrju Džonsonu (Andrew Johnson)

Bio je samouk čovek, skromnog porekla. Bio je potpredsednik za vreme drugog mandata Abrahama Linkolna (Abraham Lincoln), i nakon njegovog ubistva 1865, postao je predsednik.

Rođen u siromašnoj porodici u Raleigh, Severna Karolina, kao dečak Džonson nikada nije pohađao školu. Bio je krojački šegrt, no pobegao je kada je napunio 16 i zatim se nastanio u Greeneville, Tenesi, gdje je na kraju pokrenuo svoju uspešnu krojačku radnju. Oženio je Eliza McCardle, ćerku obućara, koja mu je pomogla da popravi svoje čitanje, pisanje i matematiku. Imali su petoro dece.

Džonson je otrkio da ima dar za javne besede i stupio je u političke vode, zalažući se za interese lokalnih farmera i sitnih trgovaca, nasuprot interesima krupnih zemljoposednika. Njegova karijera doživela je vrtoglav uspon, te je služio kao gradonačelnik, kongresmen, guverner i kao senator. Iako je posedovao robove, ostao je lojalan Uniji i odbio je da da ostavku na položaj senatora iz države Tenesi, kada se država otcepila, nakon izbijanja Građanskog rata, što je privuklo pažnju predsednika Linkoln-a.

Linkoln ga je postavio za vojnog guvernera Tenesija, 1862. Kako bi prikupio glasove demokrata, Linkoln (kao republikanac) odabrao je Džonson-a (kao demokratu) za svog kandidata za potpredsednika 1864. i odneli su pobedu na predsedničkim izborima.

Nakon smrti Linkoln-a, Džonson je postao predsednik. Ubrzo je nastupilo rivalstvo između njega i Kongresa. Nakon pobede u Građanskom ratu, Republikanskom strankom ovladala je radikalna struja, bivši članovi Abolicionističkog pokreta. Njihov cilj je bio da afroamerikancima daju puna građanska prava. Južne države, sada inkorporirane u Uniju, reagovale su donošenjem Crnih zakona, kojima su ograničavali slobode crnaca. Između ostalog škole za belce i obojene su odvojene, crni oslobođenici nisu imali pravo da tuže belca, da učestvuju u poroti i policija je imala pravo da ih uhapsi zbog skitničarenja. Johnson je stao na stranu južnih država i zalagao se za postepenu transformaciju, vetirajući mnoge akte koje je donosio radikalni kongres. Između ostalog Džonson je stavio veto i na Akt o građanskim pravima (Civil rights act) Smatrao je da će radikalna transformacija podeliti naciju i naškoditi rasnim odnosima.

Kap koja je prelila čašu bila je smena sekretara rata Edvarda Stantona (Edward W. Stanton). Radikalni republikanci činili su 2/3 oba doma i pokrenuli su proceduru protiv predsjednika. Sa 126 glasova za i 47 protiv pokrenut je postupak impičmenta na osnovu 11 tačaka. Tačke od 1 do 8 odnosile su se na nezakonito uklanjanje Stanton-a sa službe. Poslednje 2 tačke optužile su predsednika za zapaljive i skandalozne govore.

Na kraju glasanje u senatu zavisilo je od glasa jednog radikala, Edmund G. Ros-a. Neodlučni mladi radikal glasao je da predsednik nije kriv i Džonson je ostao na mestu predsednika.

Richard Nixon

Procedura impičmenta

Povod za pokretanje impičmenta protiv ovog čuvenog američkog predsednika je afera Watergate. Naime 1972. u toku predsedničke kampanje dva provalnika su uhvaćena u prostorijama Demokratskog nacionalnog komiteta. Prestupnici su uhapšeni. Potonja istraga, kako istražnih organa tako i novinara, naročito Njujork Tajmsa, utvrdila je da je jedan od uhapšenih Džejms MekKord (James W. McCord), bio bezbednosni koordinator u Niksonovom Odboru za reizbor. McCord je pre upada u prostorije Demokratskog nacionalnog komiteta dobio uplatu od 25 000 dolara na svoj račun. Novac je bio prebačen sa računa izborne kampanje predsednika Nikson-a.

Nikson je nastojao da zataška aferu, koja je bila mnogo dublja od samog upadu u zgradu Demokratskog nacionalnog komiteta. Nikson je naime oformio posebno obaveštajnu jedinicu “Plumbers”, čiji je zadatak bio da prikupljaju kompromitujuće informacije o predsednikovim političkim rivalima.

Na kraju jedan od njegovih savetnika priznao je da je su predsednik i njegov tim stajali iza afere i da su je kasnije pokušali prikriti. Savetnik je priznao da je Nikson ugradio mikrofone u Ovalnu kancelariju kako bi prisluškivao svaki razgovor vođen u njoj od 1971. Nakon toga usledila je bitka oko snimaka sa prisluškivanim razgovorima. Senat je na kraju dobio snimke, sa kojih je bilo jasno da je administracija predsednika bila upletena u špijuniranje rivala i zataškavanje afere. Nikson je podneo ostavku 9. avgusta 1974, kako bi izbegao sramotu i nepovoljno glasanje u Senatu.

Bill Clinton

Procedura impičmenta

Kontroverze oko predsednika Klinton-a počele su od prvog dana kada je stupio na dužnost 1992. godine. Dve afere se ističu: Travelgate i Whitewater.

Prva afera odnosni se na naglo i neosnovano otpuštanje službenika Kancelarije za putovanja Bele kuće (White House travel office), čija su mesta kasnije popunili lični prijatelji bračnog para Klinton iz Arkanzasa. Ova afera odvijala se u maju 1993.  U julu Vins Foster (Vince Foster), zamenik savetnika predsednika za pravna pitanja, (Deputy White House Counsel) pronađen je mrtav u parku nadomak Vašingtona. Foster je navodno izvršio samoubistvo vatrenim oružjem. No, FBI-u je onemogućen pristup Foster-ovoj kancelariji u Beloj kući. Navodno Klinton-ovi savetnici su ispraznili kancelariju pre nego što je FBI dobio pristup. U medijima su se pojavili špekulacija o finansijskim malverzacijama Whitewater Development Corporation, kompanije koju je bračni par Klinton osnovao 1978. sa dvoje prijatelja iz Arkanzasa.  Ove dve afere pokrenule su interesovanje obaveštajnih službi i pravosudnog sistema za samog predsednika.

Do leta 1994. Komitet za bankarstvo Senata i Kongresa započeli su saslušanja povodom afere Whitewater-Madison. Republikanac Kenet Star (Kenneth W. Starr) je započeo istragu Klinton-ovih 1994, primarno po pitanju Whitewater, no nove afere su se ubrzo pojavile. Februara 1994. Paula Džons (Paula C. Jones) izašla je u javnost sa optužbama da ju je predsednik Klinton seksualno uznemiravao, za vreme svog mandata kao guverner Arkanzasa. Pokrenula je tužbu protiv predsednika a saradnici bračnog para Klinton započeli su negativnu kampanju protiv gospođice Džons, sa ciljem da degradiraju njenu ličnost, kako bi ona povukla tužbu. No ono što je na kraju poslužilo kao osnova za Impičment jeste afera predsednika sa mladom stažistkinjom u Bijeloj kući, Monikom Levinski (Monica Lewinski). Sama veza počela je 1995. godine i izašla je u javnost u januaru 1998.

Prijateljica gospođice Levinski, Linda Trip, snimala je njihove razgovore i dostavila je date snimke Keneth Starr- u i njegovim istraživačima. Predsednik Klinton bio je javno negira vezu sa gospođicom Levinski. Potonji dokazi i svedočenja gospođice Levinski, nedvosmisleno su dokazali da je odnos između njih zaista postojao. Kada je gospođici Levinski obećana zaštita i imunitet, ona je donela istraživačima svoju haljinu na kojoj se nalazila DNK predsednika.

Nakon toga predsednik priznaje svoju aferu i priznaje da je lagao javnost. Iako je protiv njega vođen istražni postupak i tužba privatnog lica, rejting podrške predsednika Klinton-a bio je jako povoljan, iznad 60%. Osim toga kada je process Impičmenta na kraju stigao do Senata, republikanci nisu mogli da skupe dovoljno glasova kako bi osudili predsednika.

Predsednikova odbrana tvrdila je da je njegov čin bio nemoralan i nečastan, ali da ne podpada pod “visoke zločine i prekršaje”, te stoga nema osnova za Impičment. Tužioci su pak tvrdili da je predsednik obmanuo javnost i lagao pod zakletvom, te da takvo ponašanje od strane čoveka na najvišoj funkciji u zemlji daje osnov za Impičment. Glasanjem u Senatu Bil Klinton (Bill Clinton) je proglašen nevinim i napustio je Ovalnu kancelariju 2001. godine na kraju svog drugog mandata.